U centralnom delu sela, u dolinskom proširenju reke Đetinje, ispod krečnjačkog odseka pored Suvovrela, nalazi se Rujanska crkva.

Pouzdano se zna da je gradnja hrama započeta 1898. godine, po odobrenom projektu u Ministarstvu građevina i pogodbom s preduzimačem da ceo posao obavi za 6.500 dinara. Izgrađena je od kamena i opeke.

Crkva je pravougaona građevina, bez priprate, s naosom koji ima tri traveja malih dimenzija. Na istoku se završava apsidom, koja ima širinu naosa. U severnom i južnom zidu s obe strane oltara su pevnice, polukružnih udubljenja. Krov je dvoslivan, s pravilno urađenim svodom (cemerom).

Ikonostas je od veštačkog mermera. Zidovi su oslikani freskama, radio ih je slikar Janko Brasi iz Oparića, 1962. godine.

Crkva u Biosci dugo je opsluživala i susedna sela Šljivovicu i Kremna, a u njoj su činodejstvovali sveštenici iz čuvene sveštenicke porodice Zaharića. Danas praunuci čuvenog prote Zaharija žive u Melburnu, gde je 2004. umro Zaharije Zaharić, protin unuk.

Već vekovima crkva u Bioski čuva tradiciju manastira Rujno, a danas se radujemo njegovoм vaskrsenju tamo gde je nekada bio.


U Bioski je 1537. godine, u manastiru Rujno, monah Teodosije pod voštanicom na 250 drvenih ploča mesecima rezbario slova i štampao "Rujansko Četvorojevanđelje", prvu štampanu knjigu na prostoru današnje Srbije.

Jedini kompletan primerak knjige koji se nalazio u našoj zemlji izgoreo je 6. aprila 1941. prilikom nemačkog bombardovanja Narodne biblioteke. Možda je baš to i razlog zašto je biblioteka bombardovana.

U kolofonu Četvorojevanđelja Teodosije piše: Po volji Oca, po zapovesti Sina i naklonosti svetoga Duha, i pomoći Boga koga slavimo u Trojici, i prečiste vladičice majke njegove i naše, Bogorodice, napisana je ova božanska knjiga godine 7045. (vizantijska 7045. počela je 1. septembra 1536. a završila se 31. avgusta 1537. godine Hristove ere) u manastiru koji se zove Rujanski, pod potkriljem planine koja se zove Ponikve, na reci koja se zove Beaska, na selu koje se zove Vrutci, pri hramu svetoga i slavnoga velikomučenika i pobedonosca Hristova Georgija. Trudio sam se o ovome ja grešni, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Tedosije. No, o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali, ili prepisivali ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu. Amin.

Betonskom branom 1980. pregrađena je Đetinja i stvoreno jezero dugo 6 km, odakle se Užice snabdeva vodom. Jezero je potopilo uvalu u kojoj je nekada bio manastir Rujno, a potom i železnička stanica, dom kulture i škola. Potopljeni su i izvori, topli i hladni, jedan pored drugog, od kojih su Vrutci dobili ime, a kraj kojih se nalaze ruševine za koje se pretpostavlja da su temelji Rujna.

Stubove manastira Turci su ugradili u svoju versku školu-medresu, a kada je ona srušena Užičani su ih ugradili u osnovnu školu. Dugo je jedan od stubova podupirao terasu kuće jednog užičkog profesora i tako se sačuvao. Sada je ponovo u Vrutcima, tamo gde je i nastao. Kao svedok da se i mi, posle dugog bežanja od sebe polako vraćamo sebi i svom pravom liku.

Posle svega što je napisano o lokalitetu manastira Rujno i o usmenom predanju o njemu, pouzdano je samo ono što je o njemu rekao u Četvorojevanđelju monah Teodosije.

Вечерње Новости – недеља, 27. јун 2004.

ПАРИЗ – Амбасадор СЦГ при Организацији Уједињених нација за науку, образовање и културу (УНЕСКО) Драгољуб Најман предао је јуче генералном директору ове организације са седиштем у Паризу Коичиру Мацури фототипско издање «МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА».

Том приликом уручио му је и две књиге које садрже историјат рукописа и коментар светске стручне јавности, као и свечану повељу којом се власништво овог фототипског примерка преноаси на УНЕСКО.

СЦГ је предложила «Мирослављево јеванђеље» за упис у регистар «ПАМЋЕЊЕ СВЕТА» који представља документовану колективну историју и баштину народа.


КАРАЂОРЂЕВИЋИ


У историографији династије Карађорђевић утврђено је да се након сеобе из родних Куча у Васојевиће, па негде на Пештер, убрзо догодила нова сеоба, овог пута у Србију средином XVII века и то у Биоску код Ужица. Ту је сахрањен Карађорђев деда Јован Петровић, а његови синови Петар и Ђорђе отишли су у богатију Шумадију. Петру ће се у збегу од Турака, код села Вишевац код Тополе, родити син Ђорђе. Равно 415 година после Косовског боја под његовим вођством Срби ће устати на Турке.

Старији становници Биоске препричавају легенду по којој су тадашњи Петровићи, преци Краљевске лозе Карађорђевић, за свој први завичај у Србији изабрали Биоску. Живели су код Црвене стене, односно Црвеног вира. На том месту Биоштани су подигли спомен-крст Јовану Петровићу, чијем освештању је присуствовао и Њ.К.В. Принц-Престолонаследник Александар II Карађорђевић, са супругом и члановима Крунског већа.