“U kasno prolećno popodne, u vreme kada bi selo trebalo da proključa od života, kada bi seoske sokake trebalo da zakrči stoka koja se vraća sa ispaše, da se napune seoska prodavnica i kafana, u centru Bioske nema žive duše. Uši zabole od tišine”, pisao je pre par godina u reportaži jedan novinar.

“Što se tiče sela Bioska, koje i nije negde bogu iza leđa, nego tek na dvadesetak kilometara iza Užica, prema Drini, odmah ispod aerodroma na Ponikvama, a i samih Bioštana, ovih godina nisu morali popisivati ni njih ni njihova domaćinstva, stoku, građevine i ostalo. Znali su Bioštani da im je selo sve praznije, da se zatiru čitava domaćinstva, ipak rezultati poslednjeg popisa sve su ih uznemirili, rastužili, pokazali im da je njihovo selo na sigurnom putu da – nestane”.

U Bioski je 1991. godine rođeno 18 dece, a umrlo je 35 Bioštana, 2000. u selu je rođeno devetoro, umrlo 27, 2001. imali smo desetoro novorođenčadi, na onaj svet otišlo 24…
U školu, koja postoji od 1871. godine, 1965. išlo je 840 đaka, sada je u klupama, zajedno sa izdvojenim odeljenjima tek – 96.

Još je samo poneki učitelj ostao da živi u selu, velika većina živi u Užicu i svakodnevno putuje.

Nekada je svakodnevno bila gužva u centru sela, red ispred česme posvećene palima u Drugom sv. ratu.

Према попису из 2002. било је 554 становника (према попису из 1991. било је 697 становника). У насељу Биоска живи 507 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 51,3 година (48,8 код мушкараца и 54,0 код жена). У насељу има 229 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,42. Ово насеље је искључиво насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Две трећине Биоштана има више од 60 година. ретко која кућа има више од двоје чланова, и то двоје имају обично преко 60 година. Много је неожењених младића, мада сваке године од почетка Завичајних дана неки од њих заснује породицу.

Биоштани су из свог села отишли у три велике сеобе. Мало се ко вратио. Село је некад било мала варош са 3500 становника, у школи скоро 1000 ђака, а данас... Последњих година неколицина људи покушава да трегне село из летаргије, да неким акцијама удахне живот и уграби повољан тренутак да се кроз обнову чувене Биоштанске бање, развитка сеоског туризма и производњу здраве хране село развије и почне нови живот.

Prva seoba je bila kad su u Sevojnu napravili Valjaonicu bakra. Većinom ljudi otišli milom u fabriku, neki bogami i silom. Selo je tada podobro ispražnjeno. Sve do 1974. mnogi Bioštani radili su u Sevojnu, ali su se vraćali kući, "ćirom" i prugom uskog koloseka koja je prolazila kroz celo selo. Pre podne u fabrici, popodne i praznikom na njivi i livadi i selo je još živelo. Kad su ukinuli prugu, iz sela je krenula nova seoba, pravac Užice ili Sevojno.…

I na kraju, 1982. godine, kada je u zaseoku Vrutci podignuta velika brana i stvoreno jezero iz koga celo Užice pije vodu desila nam se i treća, za sada poslednja velika seoba. Iz Vrutaka su pred vodom morali da odu Mićevići, Gagići, Marinkovići, Panići, Đokići……

Bioštani u centru sela imaju veliki zadružni dom. On je kažu, slika i prilika njihovog sela danas. Sala doma prostrana, može da stane unutra hiljadu duša, na galeriji još par stotina. Samo, sada na bini, u dnu sale, procvetale zove, rastu koprive, sala je od mladih breza i iva, zova i kopriva odavno neprohodna. Krov doma pao je pod snegom još pre devet godina, grede istrulile, u jednom uglu trunu džakovi bačenog krompira…

Bioska je nekad bila bogato selo. Ispod sela, u Vrutcima, na izvoru tople vode bila je banja, dve zgrade, sa dva bazena sa toplom vodom. Nepokretni dolazili da se leče, odlazili na nogama. U pitomim lukama pored Đetinje nije moglo da rodi samo ono što se ne poseje. Sada, oko puta čame neobrađene, zaparložene njive, na blagim bregovima okolo zarasli, zapušteni šljivici.